skip to Main Content
Vraćam Se U školu

Vraćam se u školu

Svaka druga polovina avgusta je tužna.

Za decu razumljivo, ali i za odrasle. Završava se vreme odmora, vreme letnjih neradnih dana i sama pomisao na nove zadatke, poslove, trku i jurnjavu stvara nemir. Međutim, postoje i oni kojima je sasvim svejedno koji je mesec. Osete promenu i njihov život se drastično menja.

Da, to su naši ljubimci. Jedno takvo živo biće se zove Linda.

Pas, rase engleski mastif, 63 kilograma, dužine oko metar, velikeee glave i još većih ušiju. Živi na prostoru od 5 ari, u prostranom dvorcu (u koji bi se i čovek mogao smestiti), sa šest članova porodice.

U komšiluku ima mnogo dece i svi je obožavaju, pa se ponaša ali sigurno i oseća kao kraljica. Međutim, ova priča nije obična priča o psu, već priča o tome kako ljubimac doživljava povratak u školu.

Dalje Vam priča Linda…

Mene svi vole, maze, hrane i hoće da se igraju. Sve mi odgovara sem te igre. Ne mogu baš stalno da jurim za njima, malo mi je vruće, ne volim vodu, a i oni, taman se pokrenem negde odu ili sednu. Ne umem da govorim njihovim jezikom, ali se prilično dobro razumemo. Ja imam samo jedan problem, a to je da ne volim da budem sama.

Moji ukućani se stalno negde razlete, mnogo glasno pričaju i retko su baš svi zajedno. Kada se okupe, ne propuštam priliku da se družim sa njima, ali znate kakvi su: “Ne diraj, idi tamo, idi ovamo, ajde sad dođi, potrči, vidi mačka”… Zato ja nađem drugo društvo. Decu, neka isto ne umeju da govore, neki čak ni da stoje, uglavnom sam veća od svih njih, ali su mi najbolji drugari.

Jedino što me muči je ta škola. Celo leto se jurim sa njima, doduše preko ograde, ali tako je zabavno, onda guraju ruku preko kapije, počaste me nekim slatkišem i baš nam je super. Ali kad se približi to neko doba, samo ih vidim kako prolaze, sa nekim torbama na leđima, i uvek po grupama. I tako sam se ja zapitala gde će svi moji drugari, i zašto mene niko ne vodi.

Nisam više mogla da izdržim, i jednu noć kad je sve utihnulo, na svom psećem jeziku, lajala sam da pozovem moju ekipu. Oni su brzi i sve znaju. Žive na ulici, čuvaju moje drugare, i znala sam da će mi otkriti tajnu, gde sva ta deca jure.

Posle jedno sat vremena lajanja i dogovora, eto i njih. Džeki, crni mešanac, par godina stariji od mene, ali iskusan u životu na centru, i Mile, komšija preko puta, mlađi lik, ali dobrica. Mile je nešto kao ja, uživa u životu, ali je više na izvoru informacija, njegova ekipa je mlađa. Svakako, Džeki nas obaveštava:

“Društvo, ima jedna zgrada velika, ima i dvorište, i tu sva deca idu. Krenuo i ja sa njima, ali došao do vrata i oni me vratiše. Ja opet na druga vrata, kad tamo isto. I odlučim ja da saznam šta je u toj zgradi, a čujem svi viču: “škola”. Ne dam se ni ja tako lako prevariti, obiđem celo to imanje, provučem se pored ambulante, pa preko košarkaškog terena, i nađem se u školskom dvorištu ispred fiskulturne sale. Kad tamo, naši drugari svi poređani stoje isto obučeni. Ja se uplašim, pomislim treba ih spašavati, i krenem da lajem. A, oni počeli da me maze i smiruju. I shvatim ja – njima je tamo super. Tako, odlučim da i ja krenem u školu. Svaki dan. Ne ulazim unutra, ne daju mi, ne znam baš šta rade,ali časove fizičkog obavezno pohađam. Kud oni, tu i ja. Brži sam od svih njih, dve lopte sam im već probušio, ali baš je zabavno. Sve u svemu, deca pričaju da ne vole školu, a ja mislim da je tamo super”.

Kad nam je to ispričao Džeki, bila sam baš tužna. Zašto su deca tužna, valjda mi treba da budemo tužni kad nas ne puštaju u školu.

 

 

 

 

Back To Top
×Close search
Search